Petak, April 10, 2015
... a nedostaješ mi mnogo ...
Ne tražim razlog tvom upadu u moj život i moju kolotečinu. Ne volim iznenadjenja. Volim svoj život, svoju porodicu, svoga muža, svoj svet. A onda se pojaviš ti, drzak, bezobrazan, neobuzdan, a opet jako, jako ozbiljan i rešen da me uzdrmaš iz temelja. I uspeo si. I te kako si uspeo. Ne odupirem se. Ne trudim se da te izbegnem, privlačim te sebi a onda guram od sebe. Ti si u čudu. Nestvarno ti je sve - i moja energija i moja volja i moja nežnost. I ti mene vučeš prema sebi a onda se izmičeš u neverici. Muški želiš da me osvojiš a onda opet muški i da me zaštitiš od sebe i mene. I tako se igramo u nedogled, a kraj je odmah tu, iza ugla, već sledećeg minuta. Nepogrešivo smo upali u zamku emocija koje smo hteli da izbegnemo. Bilo je samo fizički, prijatelji sa privilegijama, samo jednom, pa samo još jednom da se uverimo da je stvarno i sad znamo da jeste, da savršentvo postoji, da postoji savršeno poklapanje i kraj ... Obrisala sam tvoj broj, a ti me nećeš zvati, jer je tako najbolje za oboje. Ne podudaraju nam se putevi, imamo svako svoj pravac i nemamo mesta u našim životima jedno za drugo ... a nedostaješ mi mnogo ... kako to može ?
